Anegdote

ŽIVI METRONOM

VICKO MILATOVIĆ – 1978.

Na snimanju Čorbinog prvog singla “Lutka sa naslovne strane”, pošto tada još nisam imao studijskog iskustva, stalno sam ubrzavao ritam u pesmi “On i njegov BMW”. Da bi rešio taj problem, pošto nije postojao metronom u studiju, naš producent Enco Lesić došao je na ideju da me udara po ramenu i da mi tako drži tempo dok ja budem snimao. Sve je ispalo O.K. Ja sam nekako odsvirao i snimio tu matricu ali sam, zato, par dana nosio modrice po leđima. Enco me je zafrkavao govoreći: “Eto, šta sve producent mora da radi… Vidiš, ponekad mora muzikante i da bije da bi se posao odradio kako treba!”

 

SEPTIČKA JAMA

MIŠA ALEKSIĆ – 1979.

Na jednoj svirci u mestu koje se zvalo Dolovo, svirali smo u Domu kulture, maloj sali koja je iza bine imala zavesu i Titovu sliku na njoj. U toku svirke, poterala me je mala nužda, tako da sam morao negde pod hitno da se ispraznim. Čim se završila pesma, skinuo sam bas-gitaru, rekao Bori da se vraćam za sekund i pojurio iza zavese. Odjednom, samo sam osetio kako propadam kroz strašan smrad. Zabolelo me je i koleno. Kada sam se osvestio, shvatio sam da sam upao u neku rupu, ali to nije bila obična rupa nego septička jama. Počeo sam da vičem: Upomoć! Vadite me odavde! Srećom, čuli su me moji iz benda i izvukli me napolje. Svirao sam do kraja, ali sam sutradan morao da stavim nogu u gips. Nastavak te velike turneje na potezu Tutin – Sjenica – Novi Pazar – Raška umesto mene je odsvirao Cvele (kasnije basista Instruktora).

 

ŽENSKI EKSPERIMENT

MOMČILO BAJAGIĆ – 1980.

Na prvoj i jedinoj svirci mog prvog benda koji se zvao T.N.T, ozvučenje nam je iznajmio tadašnji basista i vođa grupe S.O.S. Miša Aleksić. Zvuk je bio očajan jer se Mišina tadašnja devojka igrala sa reglerima, smanjivala i pojačavala zvuk i eksperimentisala sa efektima. To me je strašno iznerviralo, tako da sam jedva izgurao taj koncert. Obećao sam sebi da ću tog čoveka jednog dana odrati od batina. Ali, sudbina je odlučila da umesto toga sviram sa njim u istom bendu…

 

GITARISTA U GAĆAMA

RAJKO KOJIĆ – 1981.

Na snimanju albuma “Mrtva priroda”, koji smo radili u Studiju 5 PGP RTB-a, spremao sam se da snimam akustičnu gitaru u pesmi “Vetar duva, duva, duva” i to u portirnici, jer je producent tog albuma Džon MekKoj ustanovio da je to idealno mesto za snimanje akustične gitare. Ostali deo ekipe se nalazio za miks-pultom, a ja sam dobijao instrukcije preko slušalica. Pre nego što smo krenuli u snimanje, nameštali smo zvuk i MekKoj je rekao da mu nešto zvecka i smeta. Brzo sam konstatovao da je to dugme na košulji, na šta je on rekao: “Skidaj košulju”. Skinuo sam košulju, ali i dalje je nešto zveckalo. Zaključio sam da je to metalna kopča od kajiša, na šta je MekKoj rekao: “Pa, dobro, skini onda i kajiš“. Skinuo sam i kajiš, ali opet je nešto zveckalo. “To mora da ti je dugme na farmerkama”, rekao je MekKoj. “Skidaj farmerke”. Šta ću, skinuo sam i farmerke, i ostao samo u gaćama. U sledećem momentu, cela ekipa iz studija došla je kod mene umirući od smeha, a ja sam sedeo sa spuštenim farmerkama, u gaćama, i blejao u njih.

 

SKAKAČ

BORA ĐORĐEVIĆ – 1982.

Jedno vreme sam baš bio zaluđen skakanjem u publiku. To je divan osećaj kada te ljudi prebacuju sa ruke na ruku, a ti ploviš po masi. Skočio sam na koncertu u Čačku, kada smo svirali u hali “Borac”. Tu su mi pocepali majicu i pantalone i skinuli lančiće, prstenje i minđuše. Tehničar Šara i redari su me jedva živog izvukli, ali nema veze, osećaj je bio super. Tako sam se i u Zagrebu naložio da izvedem jedan od onih moji čuvenih skokova. Uzeo sam zalet i vinuo se u publiku. Kada su to videli, ljudi su se u sekundi razbežali na sve strane. U letu sam shvatio da se ljudi sklanjaju i, naravno, pošto povratka nije bilo, tresnuo sam o pod kao kruška. Srećom, bio je parket, inače bih slomio sve koščice. Od tada, više nemam želju za skokovima. Moja letačka karijera je završena.

 

ZABEZEKNUTI TAKSISTA

RAJKO KOJIĆ – 1983.

Početkom godine, svirali smo u zagrebačkoj Ledenoj dvorani. Vicko i ja smo kasnili na koncert. Preterano smo se zadržali u gradu. U celoj žurbi i panici, spazili smo jedan taksi prekoputa ulice, mahnuli mu i on je stao. Nismo mogli odmah da pređemo ulicu jer nam se ispred nosa stvorila neka gužva autobisa i kamiona. Muvali smo se tamo-amo sve dok se gužva nije raščistila. Prešli smo brzo ulicu, uleteli u auto i viknuli: “Vozi, majstore, u Ledenu dvoranu, ako je moguće što brže”. Čovek nas je zabezeknuto pogledao i rekao: “Ali, dećki, ja čekam ženu da se vrati iz trgovine”. Počeo sam da napadam čoveka: “Kakvu, bre, ženu? Kreći već jednom! Jesi li ti normalan?”. U jednom momentu, Vicko me je povukao za rame i rekao: “Izlazi, ovo nije taksi. Ušli smo u privatan auto”. Izleteli smo kao strele i utrčali u taksi koji je stajao pored, a čovek je vikao za nama: “Dećki, pa vi ste iz Čorbe! Mogu li dobiti autogram? Stanite! Moja žena obožava Čorbu, neće mi verovati! Hej..!”

 

MARATONCI

MIŠA ALEKSIĆ – 1984.

U leto 1984. godine, turneja Riblje čorbe, koji su organizovali Slovenci, “Cankarjev dom”, bila je već pri kraju. Svi su u bendu bili pomalo iscrpljeni. Posle koncerta u Mariboru, bio je preostao još samo nastup u Prijedoru, a onda kući na zasluženi odmor. Rajko mi je predložio da odmah posle koncerta u Mariboru krenemo za Prijedor njegovim kolima, stignemo tamo u zoru, smestimo se u hotel i odmaramo ceo dan. Ideja nije bila loša. Vrućine su bile velike i putovati preko dana bilo je naporno. Bora i ostali su odlučili da ipak krenu sutradan, jer nikom nije bilo do noćnog putovanja. Sedosmo u Rajkov crveni “talbot”, auto koji je bio robustan i čvrst, ali je više proveo vremena kod majstora nego na putu. Krenuli smo put PrijeDora, i Rajko je počeo priču: “Dobio sam večeras od jedne medicinske sestre tablu ovih tableta za sportiste. Kaže, ako si umoran, uzmeš jednu ili dve i možeš da trčiš do PrijeDora. Ove tablete uzimaju maratonci, naročito one crnčuge što furaju po 20 kilometara. Da pocepamo po jednu?” Ponuđeno – prihvaćeno. Posle desetak minuta, Rajko je predložio da popijemo po još jednu, pošto smo mnogo umorni. “Već se osećam kao maratonac”, oduševljeno će Rajko, posle popijene druge tablete. Pustili smo radio i uživali u nekoj laganoj kantri-muzici. A onda mrak, prekid filma, kraj, the end… U daljini sam čuo glasove, bili su sve jači i jači. Ometali su mi san. neko me je drmao i drao mi se na uvo. Kapci su mi bili toliko teški da nisam mogao da ih otvorim. Uz veliku muku, otvorio sam nekako oči i ugledao prvo Rajka koji je spavao na vozačkom sedištu. Ispred sebe, video sam veliku provaliju. Auto je probio zaštitnu ogradu na putu a mi smo prednjim točkovima bili na ivici ponora. Već je svanulo, ljudi koji su tu bili izvlačili su nas iz kola a mi smo, hvala Bogu, bili neozleđeni. Vest je prostrujala brzinom munje i ostatak Čorbe stigao je u Prijedor brzinom svetlosti. Naš verni tehničar Šara, inače apsolvent medicine, odmah nas je pitao kako se to desilo, da li smo bili pijani. “Ništa nismo cirkali, samo smo uzeli ovu tabletu za maratonce”, odgovorili smo Rajko i ja uglas. “Da vidim te tablete”, reče Šara strogo. Rajko izvadi tablete iz džepa i dade ih Šari. “Ovo su tablete protiv nesanice, popiješ jednu i spavaš kao top” – objasnio nam je Šara kad je video o čemu je reč. “Vi definitivno niste normalni, mogli ste da poginete!”, prekori nas i zakovitla tablete daleko u neki šumarak.

 

RAKETNA PALJBA

VICKO MILATOVIĆ – 1985.

Na promotivnoj turneji albuma “Istina”, u sportskoj hali u Baru sve je bilo spremno za veliki spektakl. Pirotehnika je stvarno bila na nivou. Imali smo mašine za veštački dim, male topiće sa raketicama koje je trebalo da lete iznad publike, bombice sa konfetama, vrhunski lajt. Čim se hala napunila, krenuli smo da sviramo. Sve je bilo idealno do pred kraj koncerta, kada je nešto puklo u prednjem delu bine, pa se kompletna bina nagla napred. Sva je sreća što ozvučenje i lajt nisu bili postavljeni na bini, jer bi se srušili u publiku i bilo bi svašta. Naravno, svi smo – kompletno sa instrumentima i pojačalima – počeli da klizimo prema publici, čak i ja, zajedno sa celim setom bubnjeva. Pokušao sam da se uhvatim za nešto, bilo šta, ne bih li izbegao pad u masu. Na žalost svih, bili su to ekseri koji su služili za ispaljivanje raketica. Pošto se sve okrenulo nadole, topovi za ispaljivanje raketica usmerili su se pravo u publiku, a ja sam, padajući, aktivirao rakete, koje su počele da pucaju pravo u masu. Nastao je opšti haos, što na bini, što u publici. Okrenuo sam se desno i pogledao Čuturu koji je, klizeći, zaprepašćeno gledao celu predstavu i oduševljeno vikao: “Kakav šou, kakav spektakl, ne mogu da verujem, ovo je fantastično”. Ljudi u publici nisu znali šta ih je snašlo ni gde da beže od raketa, a neki su mislili da je to deo šou-programa. Kada se ludilo završilo – srećom, povređenih nije bilo – došli su redari i za pola sata sve popravili, a mi smo uspešno završili koncert, uz izvinjenje unezverenoj publici.

 

JA ĆU DA PEVAM IZ PODRUMA

DŽINDŽER BOŽINOVIĆ – 1986.

U sportskoj hali u Murskoj Soboti, imali smo improvizovanu binu napravljenu od drvene konstrukcije koja je bila tako loše urađena da se tokom koncerta neprekidno ljuljala. Ali, pošto smo mi ljuti profesionalci kojima ništa ne smeta, naravno, nismo se žalili. U karijeri smo imali razne bine. Čak smo negde svirali i na dve sastavljene traktorske prikolice. Sve je bilo u redu do sredine koncerta, tačnije do pesme “Južna Afrika ’85”, iliti “Ja ću da pevam”. Prašili smo kao sumanuti sve do momenta kada je Bora jednostavno nestao. Pogledao sam levo od mene i shvatio da je čovek propao kroz binu. Pošto niko iz benda nije prekidao pesmu, nisam ni ja, nastavio sam da sviram a čuo sam da je i Bora nastavo da peva, što je bio znak da je živ. Publika ga nije videla, ali je, zato, čula kako se ori: “Ja ću da pevam, iz podruma, ja ću da pevam, iz podruma, ja ću da pevam…” Kada se završio refren, dok sam ja svirao solo, tehničari su izvukli Boru napolje i nastavili smo da sviramo koncert kao da se ništa nije desilo.

 

NESPRETNI MAFIJAŠ

NIKOLA ČUTURILO – 1987.

Bilo je to u Osijeku, dvorana Zrinjevac. Na toj turneji “Ujed za dušu” sastavni deo programa bio je naš tehničar Šara, koji je, na kraju koncerta, posle pesme “Član mafije”, izlazio maskiran u mafijaša i “ubijao” Boru iz automatske puške. Tako se završavao svaki koncert. Naravno, metaka nije bilo, on je samo trebalo da repetira pušku i ispali lažni rafal sa kapislama a Bora da aktivira bočice sa crvenom farbom i da “krvav” padne kao pokošen. Takav efekat je kod publike odlično prolazio i uz ogroman aplauz, imali smo zagarantovan bis. Ali, te večeri se desilo nešto što niko nije očekivao. Odsvirali smo uredno ceo koncert, na kraju i pesmu “Član mafije”, Šara je istrčao kao maskirani mafijaš i uperio pušku u Boru, ali od pucnja nije bilo ništa. Nastao je tajac. Niko nije znao šta se dešava. Bora je blenuo u Šaru, a Šara u Boru. Iskoristio sam trenutni tajac i prodrao se na Šaru: “Pa, pucaj već jednom, šta čekaš?” Šara je ucveljenim glasom odgovorio “Ja bih, ali nešto se zakočilo, neće da opali”. Kad je ukapirao da drugog izlaza nema, Bora je aktivirao bočice i kao pokošen pao na pod. Nastao je opšti smeh, što u publici, što na bini. Šara je sav pokunjen zbrisao u garderobu da vidi šta je to zakočilo pušku, a mi smo ipak odsvirali teškom mukom zarađeni bis.

 

TAJGER

VICKO MILATOVIĆ – 1988.

Moj drug iz vojske Akeksandar Aćimović, najbolji Bukijev učenik, te godine je na Čorbinoj turneji radio svetlo i  povremeno pratio šta se dešava na bini vršeći intervencije u zavisnosti od situacije. Tada još nije imao nadimak, a ovo je priča upravo o tome kako ga je dobio.
Svirka je bila nekoliko dana posle dočeka Nove godine, pa je još uvek vesela publika bacala svašta na binu. U jednom trenutku, doletela je i petarda koja se zakačila za Mišin kabl od gitare. Aca je pomislio da je to nekakava prskalica i potrčao da je skloni. Na nesreću, nije video kabl od ozvučenja koji je bio ispred njega, tako da se sapleo i pao direktno na petardu koja je, naravno, baš u tom momentu eksplodirala. Ustao je sa licem crnim kao ugalj i počeo da se smeje sam sebi, dok su mu zubi blistali kao u crnca. To je izazvalo opšti smeh na bini. Odmah smo ga prozvali Aca Tajger, po čuvenom Titovom vučjaku Tigru koji je na Drvaru spasao Tita tako što se bacio preko njega kada je u blizini eksplodirala bomba (a na grani pored je ostala ptičica koja je stajala na jednoj nozi i tužno cvrkutala). Bilo kako bilo, Aca od tog herojskog čina pa do danas nosi titulu Tajger.

 

POGREŠAN VOZ

NIKOLA ČUTURILO – 1989.

Posle neke rok-manifestacije u Sarajevu, žurili smo za Beograd jer smo sutradan imali zakazano gostovanje na beogradskoj televiziji. Iscrpljeni, mamurni i pripiti, nekako smo dobauljali do stanice i u zadnjem momentu uskočili u voz. Kada smo se malo sredili, konstatovali smo da nam nedostaje jedan član benda. Ispostavilo se da je to Miša, kod koga su, da zlo bude veće, bile vozne karte. Rastrčali smo se po celom vozu, ali ga nigde nije bilo. Polako smo se mirili sa činjenicom da nije uspeo da uđe u voz. Došao je kondukter i mi smo kupili nove karte. Taman kad smo se namestili i spremili da malo odremamo, ugledali smo zajapurenog Mišu koji je stajao sa gitarom na stanici u koju je voz upravo ulazio. Brzo sam otvorio prozor i dozvao ga. Kada nam se pridružio, kroz smeh je počeo da nam objašnjava šta se dogodilo: “Uskočio sam u voz ne gledajući gde ste vi. Natrčao sam u jednom kupeu na kolege iz Parnog valjka, smestio se kod njih i počeo da ćaskam sa njima. Sve je bilo O.K, dok me u jednom momentu Aki nije pitao: “Čuj Miša, a što putujete za Zagreb, je l’ snimate neku televiziju?“ Čim je pomenuo Zagreb, meni su se noge odsekle a kroz glavu mi je u sekundi prošlo da sam ušao u pogrešan voz. Skočio sam, zgrabio gitaru i u panici otrčao do konduktera koji mi je objasnio da, na sreću, mogu da siđem na prvoj stanici i pređem u voz za Beograd.“ U momentu, svi smo prasnuli u smeh, a Miša je zamišljeno dodao: “Šta li su pomislili momci iz Parnog valjka gledajući me zabezeknuto kako, usred prijatnog ćaskanja, istrčavam iz voza na nekoj totalno bezveznoj stanici?”

 

ZELENI CARINIK

ZORAN ILIĆ – 1990.

Bilo je to u februaru 1990. godine. Krenuli smo u Švedsku da sviramo u Malmeu, Getenborgu, Helsinborgu i Stokholmu. Na ulasku u Švedsku, kada su nas videli onako čupave u kožnim jaknama, carinici su rešili da pooštre mere predostrožnosti. Izgleda da su očekivali da nađu mnogo droge ili nešto slično, jer takav pretres nismo nikada doživeli. Prvo te odvedu u neku prostoriju gde ti totalno izvrnu ručni prtljag i pretraže sve do najsitnijih detalja. Zatim ideš u sledeću prostoriju gde te skidaju bukvalno do gole kože i zagledaju te svuda, pa i u guzu, jer se ispostavilo da šverceri ne prezaju od toga da tamo sakriju drogu. Prvi je prošao Vicko, koji se non-stop sprdao sa carinicima ne verujući šta mu se događa. Onda sam kroz torturu prošao i ja. Za mnom je išao Bora, tako da sam mogao da pratim šta se dešava. Dok sam se ja lagano oblačio i izlazio iz poslednje prostorije, Bora je počinjao da se skida. Stigao je da skine jaknu i prvu patiku. U tom trenutku carinik je pozeleneo jer je miris Borinih nogu bio zaista zastrašujući. Bora je ljubazno pitao: ”Da li bi i ja trebalo sve da skinem?” Carinik je jedva uspeo da promrmlja: “Nemojte, molim vas! U redu je!” Bora i svi koji su čekali na red posle njega prošli su bez ikakvih problema, uz minimalnu kontrolu. Odmah posle granice napravili smo strategiju prolaska kroz carinu ubuduće – prvo Bora, ostali za njim.

 

DVA POMAHNITALA BIKA

VICKO MILATOVIĆ – 1991.

Krajem te godine, u Beču, u studiju “Ambient house” započeli smo snimanje albuma “Labudova pesma”. Sa nama je bio i novi klavijaturista Riblje čorbe Oliver Mandić. Znajući da su Bora i Oliver dve jake autorske ličnosti, grizao me je crv sumnje da spoj takva dva karaktera neće izaći na dobro. Upravo se to i desilo. Na jednom od termina u studiju, među njima je kresnula varnica. Pripiti Bora je otpevao jednu od pesama a pripitom Oliveru nije se svidela interpretacija. Zbog toga ga je vraćao i terao da peva ponovo. Alkohol je učinio svoje: u jednom momentu su počeli da se “časte” psovkama. Mislio sam da će se na tome završiti, ali već u sledećem momentu krenuli su da se fizički obračunavaju. Uhvatili su jedan drugog za grlo i počeli da se gušaju. Video sam da je vrag odneo šalu i ubacio sam se između dva pomahnitala bika ne bih li ih nekako razdvojio. U tome mi je pomogao i Džindžer. Pošto smo nas dvojica bili trezni, uspeli smo da smirimo tu potpuno bezveznu situaciju. Posle par godina, prepričavajući ovaj događaj, sami sebi su se smejali. Bilo kako bilo, ova neobična saradnja između nas i Olivera se te večeri završila. Tako je, verovatno, bilo suđeno.

 

TOPLA PICA

DŽINDŽER BOŽINOVIĆ – 1992.

U lokalnoj diskoteci u centru Crvenke, još pre tonske probe, naš tehničar Šara uneredio se od alkohola. Vicko i Ilke su doneli pet pica u svlačionicu i ostavili ih tamo da bi, posle tonske probe, svi jeli. Dok smo mi svirali tonsku probu, lutajući da se negde ispovraća, alkoholisani Šara je nekako dobauljao do svlačionice. Kada je ušao unutra i video pet kutija, otvorio je prvu na koju je naišao i, ne gledajući šta je unutra, iskoristio je da se isprazni. Pošto sam bio strašno gladan, odmah posle probe prvi sam doleteo u svlačionicu ne bih li što pre pojeo svoju picu. Igrom slučaja uzeo sam baš tu kutiju i, držeći je u ruci, sav srećan rekao: “Kako je fino što je još topla“. Čim sam podigao poklopac, doživeo sam fras. U sekundi me je prošla glad, i još dugo mi nije bilo do jela.

 

TAMNA JE NOĆ

BORA ĐORĐEVIĆ – 1993.

Pokojni Aca Popović, jedan od naših najvećih dramskih pisaca, dao je svoj, tada novi komad “Tamna je noć” Kult teatru. Bili smo stari prijatelji, pa je Aca želeo da napravim obradu pesme “Tamna je noć”, ruskog šlagera u izvođenju izvesnog Marka Bernesa. Pročitam komad, otkinem, čujem pesmu, naježim se. Onda mi Aca objasni nešto u vezi s tom pesmom. To je bila kultna kompozicija za Ruse i za narode pod ruskim uticajem posleratnih godina. Danas bismo to zvali monster-hit. Mark Bernes je imao status poluboga. Kada bi izašao na ulicu, ljudi bi ga okružili na distanci i gledali sa ljubavlju i poštovanjem. Tada sam odlučio da ne prevodim originalni tekst, nego da napravim tamnu noć koja još traje nad ovim našim nesrećnim podnebljem. Odrežao sam je, otplakao i pomalo otpevao. Pričao mi je Minja, direktor Kult teatra, Acin i moj zajednički prijatelj, da su, kada je traku doneo na probu, glumci plakali. Nekako baš u to vreme, zaputim se za Knin, u kome su bili zavedeni policijski čas i prohibicija. Sedimo tako u zaključanom i zatamnjenom kafiću, vlasnik, Bagzi i ja, pijuckamo i pričamo. Knin spava, odmara se, sutra se ratuje. Kad, odjednom, neko lupa na vrata. Gazda kaže: “Opet oni pijani Rusi, pobegli iz kasarne, hoće da piju”. Dvoumi se da l’ da ih pusti. “Puštaj braću!”, komandujem. Gazda otključa i, stvarno, dva prava žedna Rusa banuše unutra. Pili smo i pričali, a prevodilac nam nije bio potreban. Sve smo se dobro razumeli, osim što ja nikako nisam mogao da shvatim zašto su tu. Dobro, nas i Rusa trista miliona, braća smo i tako to, pravoslavlje… Ipak su ostavili svoje najmilije i došli u neku nedođiju, koja je udaljena hiljadu svetlosnih godina, da ginu sa Srbima. Kada smo se dobro podnapili, setim se da sam poneo kasetu. I, desi se ono najgore što je moglo da se desi… Samoubilački potez, kobna neopreznost. Pustim je. Prvo se skamenili i nisu mogli da veruju. Onda smo počeli da plačemo. U momentu sam shvatio zašto su oni tu. Onda smo izašli u noć i otišli u materinu…

 

BOK, DEĆKI!!!

ZORAN ILIĆ – 1994.

Pošto smo prethodne noći posle koncerta u Lincu, uz neki dobar viski ćaskali do zore, bilo je logično da mamurni dođemo u Grac. Organizatori su nas smestili u hotel i rekli nam u kojoj se ulici nalazi taj klub u kom je trebalo da sviramo, ali nam nisu rekli tačan broj. Pošto je ulica bila blizu hotela, malo smo se sredili a onda krenuli na svirku. Onako neispavani, bauljali smo sa gitarama po toj ulici tražeći klub. U jednom momentu, pričajući o sinoćnoj svirci i mahinalno prateći Vicka, ušli smo u neki klub. Stao sam i pogledao oko sebe. Svuda oko nas su bile „šahovnice“. Jedan od prisutnih ljudi nam je kroz smeh dobacio: „Bok, dečki“. U momentu smo se pogledali i brzinom svetlosti izleteli napolje. Sva sreća što je taj naš klub bio blizu. Uleteli smo unutra zadihani i znojavi, i počeli da se smejemo bez ijedne progovorene reči. Ljudima koji su se tu zatekli ništa nije bilo jasno.

 

WHO IS THE SINGER?

MIŠA ALEKSIĆ – 1995.

Hotel Hilton u Čikagu. Pet sati ujutru. Bunovni i neispavani ulazimo u shutlebus, autobus koji vozi do aerodroma. U njemu je bilo par hotelskih gostiju koji su zbunjeno gledali u pet čupavaca. Na radiju je svirao neki rege. “Ko je pevač?” upita vozača čovek sa prednjeg sedišta. Misleći da njega pita, Bora odgovori kao iz topa: “Ja sam”. Šokirani čovek u sekundi ućuta. Posle par minuta okrete se ka Bori sa značajnim pogledom i reče: “Ja sam mislio da ovu pesmu peva neki crnac”. Svi smo prasnuli u smeh. Narednih dana smo mu non-stop dobacivali: “Who is the singer?”

 

SKRIVENA KAMERA

VICKO MILATOVIĆ – 1996.

Krajem godine, išli smo za Švajcarsku da sviramo u klubu Don Pako u Cirihu. Padao je krupan sneg. Već pri samom sletanju na ciriški aerodrom imali smo problema. Avion je kružio iznad aerodroma dok su čistili pistu od snega i leda. Kada smo sleteli, te večeri smo prespavali u hotelu i sutradan otišli u klub u kome smo trebali da sviramo. Bubnjeva nigde nije bilo. Upitao sam organizatora: “Izvinite, a gde su bubnjevi?”. On mi je odgovorio: “Evo su ovde”, i pokazao mi jednu malu klavijaturu u kojoj su bili semplovani zvuci bubnjeva. Počeo je da mi objašnjava: “Evo, ovde ti je bas-bubanj, ovde doboš, ovde kontra, ovde su ti timpani, a ovde činele”. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Pomislio sam – da li je ovaj čovek ikada u životu bio na rok-koncertu? Pokušao sam da se izvučem rečenicom: “Ali, ja ovo nikada nisam radio”. Na to mi je on odgovorio: “Ma, ‘ajde, ne zajebavaj, prošle nedelje je Raša Đelmaš sa Yu grupom odsvirao ceo koncert tipkajući tu klavijaturu, a ti se buniš“. Tako mi je začepio usta. Pomislio sam – E. kada je mogao Raša, vala, moći ću i ja. Tiho sam promrmljao: Pa, ovaj, dobro, onda u redu. Kada sam u garderobi rekao bendu šta se dešava, svi su popadali u nesvest od smeha, a Vlada je rekao: “E, baš će biti veselo”. Krenula je svirka. U publici nikome ništa nije smetalo, svi su igrali i pevali kao da je sve u potpunom redu. Udarajući prstima u onu klavijaturicu, gledao sam svuda oko sebe i tražio skrivenu kameru. To je to, mislio sam, ne postoji drugo objašnjenje.

 

BEZUSPEŠNA MIMIKA

VLADA BARJAKTAREVIĆ – 1997.

Turneju “Po slobodnim gradovima Srbije” započeli smo u čačanskoj hali “Borac”. Tada nam je glavni tehničar bio Šara. Hala je bila prepuna i sve je bilo u redu do sredine koncerta. Iznenada, na stalku za klavijature počeo je da popušta zavrtanj, tako da su klavijature lagano kranule da se spuštaju. Pošto sam svirao, ruke su mi bile zauzete pa sam morao da pozovem Šaru u pomoć. Nisam mogao da pretpostavim da će to biti toliko komplikovano. Mimikom lica, podižući obrve i pokazujući očima na klavijaturu, pokušao sam da mu stavim do znanja da mi je potrebna pomoć. Na to je on podigao palac, nasmejao se i gestikulacijom “potvrdio” da je zvuk klavijature fantastičan. U sekundi sam shvatio da me uopšte ne razume. Pokušao sam ponovo pantomimom da mu objasnim da mi klavijatura propada ali sam dobio isti odgovor. Kada sam treći put pokušao da mu skrenem pažnju, shvatio sam da je kasno i da klavijatura već počinje da pada. Šara je najzad shvatio šta se dešava i u poslednjem momentu uhvatio klavijaturu, zategao zavrtanj i rekao mi: “Jebote, nisi primetio, zamalo da ti padne klavijatura”. Od smeha nisam mogao ništa da mu odgovorim.

 

IZMAKNUTA STOLICA

DŽINDŽER BOŽINOVIĆ – 1998.

Bilo je to u Švajcarkoj, u nekom klubu u Cirihu. Klub je bio krcat. Gazda nam je jedva pronašao slobodan sto da se malo osvežimo. Krenuli smo prema stolu. Kada sam pošao da sednem, video sam krajičkom oka kako mi Vicko sklanja stolicu, ali već je bilo kasno, tresnuo sam o patos koliko sam bio težak i dugačak. U tom momentu, svi su nas pogledali i, verovatno, pomislili: “Šta je ovima, šta izvode”. Brzo sam ustao i počeo da vičem na Vicka: “Jesi li ti normalan, šta to radiš, budalo, mogao sam glavu da razbijem”. Vicko me je zapanjeno gledao i zbunjeno odgovorio: “Jao, izvini Džile, konobar mi je rekao da pomerim stolicu da bi on mogao da prođe s pićem.” Hteo sam u tom momentu da ga zadavim, ali sam se nekako umirio i suzdržao. Cela situacija mi je bila jako sumnjiva i dan-danas nisam siguran da li je bilo baš tako kako je Vicko rekao, jer je gužva bila velika. Od tada, kada sedamo za neki sto, ja uvek prvo pogledam da li je Vicko u blizini i, ako nije, mirno sednem u stolicu.

 

VELIKI PETAK

VLADA BARJAKTAREVIĆ – 1999.

Posle celonoćnog rada u studiju, krenuo sam pravo na aerodrom, na jutarnji let za Cirih. Tog dana, uveče, imao sam zakazan koncert sa Čorbom u nekom srpskom klubu. Bio sam umoran, gladan i neispavan. Srećom, u avionu su nam poslužili odličan obrok. Bilo je šunke, pršute, ćuretine, sira i namaza. Svi su iz benda spavali, pa sam ja, pošto sam pojeo svoj obrok, uzeo i Mišin. Kada smo stigli u Cirih, na tonskoj probi sam doživeo šok. Jedna dirka na klavijaturi mi je u transportu bila oštećena. Uključio sam klavijaturu, ali je bila “mrtva”. Satima sam pokušavao da nađem majstora za elektroniku, pošto je bilo kasno da se negde pozajmi ili iznajmi druga klavijatura. Kada je majstor najzad došao, dok smo čačkali po žicama, udarila me je struja. Pomislio sam: “Ovo mi je najmalerozniji dan u životu”. U tom momentu, u garderobu je ušao organizator i rekao: “Momci, spremio sam vam posnu večeru pošto pretpostavljam da svi, kao pravi Srbi, postite na Veliki petak”. U tom momentu sam se zaledio i setio ogromne količine mrsne hrane koju sam pojeo u avionu. Izgledalo je da me je stigla kazna.

 

ZDIMLJENI LOSOS

VICKO MILATOVIĆ – 2000.

Krajem 2000 godine, bilo je predviđeno da sviramo u Kanadi i Americi. S obzirom da su se tada u Americi održavali predsednički izbori, režim izdavanja viza za ulazak u SAD bio je rigorozniji i sporiji nego obično, pa smo sedam dana proveli u Vankuveru čekajući. Bora i Miša su to vreme provodili sa nekim svojim drugarima dok smo se Džindžer, Vlada i ja družili sa organizatorima koji su nam pokazivali Vankuver. Tom prilikom, dobili smo od njih za uspomenu po paket vankuverskog dimljenog lososa. Pošto se kraj izbora nije video, rešili smo da se vratimo i američki deo turneje održimo sledeće godine. Sve vreme, u avionu, na putu za Beograd, pričali smo o tome kako će ko da spremi svog lososa. Ja i Vlada smo bili za obične varijante kao što su špageti sa lososom, paradajzom i limunom, ili lazanje sa lososom i spanaćem, dok je Džindžeru mašta otišla mnogo dalje. On je od nekog svog prijatelja čuo da je losos najbolji u kokosovom mleku, a da je specijalitet avokado sa supom od dimljenog lososa. Međutim, kada smo sleteli na beogradski aerodrom i otišli po prtljag, videli smo da je Džindžerova torba otvarana i da mu je neko zdipio lososa. Odmah sam prokomentarisao: “Izgleda da će neko da jede dimljenog a neko zdimljenog lososa. Džile, izgleda da će tebi biti potreban recept za zdimljenog lososa”. Na kraju, pošto je bio mnogo ljut, nisam imao srca pa sam ga pozvao na testeninu sa lososom i limunom.

 

HOTEL MARIOT

DŽINDŽER BOŽINOVIĆ – 2001.

Na aerodromu u Los Anđelesu čekali smo našeg menadžera Marija da kombijem dođe po nas. Stajali smo sa gomilom kofera, gitara i klavijatura. U jednom momentu, prišle su nam tri bakice Amerikanke i upitale nas uglas: „Da li čekate Marija?“. Bili smo u šoku. Otkud one znaju za Marija i da bi baš on trebalo da dođe ovde. Zbunjeno smo odgovorili potvrdno: “Da”. One parkiraše svoj prtljag uz naš i sedoše na klupu da sačekaju prevoz. U tom momentu stiže sa kombijem Mario i svi zajedno krenusmo da ubacujemo stvari u prtljažnik. Pogledali smo u bakice koje su zajedno sa nama ubacivale prtljag a potom mrtve ‘ladne sele na prednje sedište. Potpuno zbunjen, Mario upita: “Koje su ovo bakice?” Nemamo pojma, pitale su za tebe, odgovorili smo uglas. “Izvinite, dame, a gde ste vi pošle?”, ljubazno će Mario. “Mi smo pitale da li ovde stiže prevoz za “Mariot” (hotel) i rekli su nam da ste to vi”, odgovoriše one. Posle duže rasprave uspeli smo nekako da ih se otarasimo. Od tog dana, našeg druga Marija zovemo Mariot.

 

BILO KUDA – (NAŠ) TAKSI SVUDA

MOMČILO BAJAGIĆ – 2002.

Godine 1999, imao sam sa Instruktorima turneju po Australiji, a gost na koncertima bio je Bora sa blokom Čorbinih pesama. Sada je na mene bio red da uzvratim uslugu i gostujem Čorbi na turneji po Australiji sa blokom svojih pesama. Garancije za australijske vize su kasnile, stigle su na sam dan polaska. Da bismo uspeli i da dobijemo vize i da stignemo na avion, Bora je sa bendom čekao u ambasadi, a ja sam otišao na aerodrom da sve pripremim za polazak. Vize su bile u pasošima kada je JAT-ov avion trebao da poleti. Jedva smo uspeli, zahvaljujući ljubaznosti zemaljskog i letačkog osoblja, da uđemo u avion posle svih rokova. Zbog opšte frke, svi smo zaboravili da ponesemo masu stvari, uključujući i lovu. Posle dvadesetčetiri sata leta, sleteli smo u Pert. Bilo je, po njihovom vremenu, tri sata ujutru. Na aerodromu nije bilo ni traga od našeg organizatora turneje. Niko nas nije sačekao. Dok su Bora i Miša bezuspešno pokušali da stupe u kontakt sa organizatorom, ja sam izašao iz aerodromske zgrade da popušim cigaru. Dok sam pušio, kroz glavu mi je prolazila samo jedna misao: a šta sada, u tri p.m. Začuo sam iza sebe glas: “E, ćao Bajaga, otkud ti ovde?” Bio je to, kako se kasnije ispostavilo, glas spasa. Prepoznali su me neki naši taksisti, Crnogorci. Odmah sam ih izgrlio i poveo ih na piće. Onda je naišao Bora i ispričao im naše probleme, a oni su preuzeli stvar u svoje ruke. Odveli su nas na klopu i smestili u obližnji motel. Ujutru su došli po nas i odveli nas na piće i doručak. Kada se naš menadžer pojavio tog popodneva sa obrazloženjem da nas je očekivao dan kasnije (!?), pozvali smo naše taksiste da im vratimo lovu i da im se odužimo. Za pare nisu hteli da čuju. Uzeli su samo karte za koncert na koji su došli sa porodicama.

 

VELIKODUŠNI SRBIN

MIŠA ALEKSIĆ – 2003.

Kanadsku turneju smo završili koncertom u Vankuveru, i ranim jutarnjim avionom trebalo je da letimo za Toronto, pa dalje za Beograd. Recepcionar hotela u kom smo odseli pozvao nam je dva taksija da nas prevezu do aerodroma. Kada su stigli, ubacio sam kofer u gepek, a pošto je gepek već bio pun, morao sam svoje dve bas-gitare da stavim na policu iza zadnjeg sedišta. Kada smo stigli na aerodrom, izvadili smo stvari iz gepeka, stavili na kolica i odgurali u aerodromsku zgradu. Stajali smo u redu za čekiranje kada sam shvatio da su mi gitare ostale u taksiju a da je taksista odavno otišao. Nastala je panika. Kasnili smo na avion, pozvao sam hotel ali recepcionar nije zapisao brojeve taksi-vozila. Šokiran, istrčao sam iz aerodromske zgrade nemoćan da bilo šta učinim. Odjednom, ispred mene se zaustavio žuti vankuverski taksi. Izašao je vozač sa dve gitare u rukama i rekao da je primetio gitare u retrovizoru čim je izašao na autoput. Odmah se okrenuo i vratio na aerodrom. Oduševljeno sam uzeo gitare i reko mu kako me je spasao jer smo već debelo kasnili na avion za Toronto. Dao sam mu deset dolara i zahvalio se. Na to mi je on rekao: “Vauuu, nisam znao da ste vi Srbi ovako velikodušni. Bolje da sam zadržao gitare”. Zatim je besno zalupio vrata i otišao.

 

SHOWMAN

NIKOLA ZORIĆ – 2004.

Na velikom beogradskom kocertu koji smo pravili na Ušću, Miša je bio specijalno raspoložen. Pre koncerta nam je rekao: “Nemojte da se iznenadite ako u toku koncerta poludim i razbijem gitaru”. Odmah smo znali da je pripremio neku gitaricu od pedeset evrića ne bili se iživeo na njoj. To se stvarno i desilo. U pesmi “Pogledaj dom svoj, anđele”, Miša je odjednom poludeo i počeo da udara gitarom u pod. To je prilično dugo trajalo, jer nije mogao odmah da je slomi. Kada mu je to najzad pošlo za rukom, u oduševljenju je bacio ostatke u publiku ne gledajući gde će oni završiti. Vrat gitare pogodio je Nastasiju Milenković pravo u glavu. Nastasija je bila novinarka “Blica”, koja je, igrom slučaja, pravila sa mnom intervju posle koncerta. Dajući intervju, primetio sam na njenoj glavi plavu modricu. Pitao sam je “Šta ti je to”, a ona mi je odgovorila “Nisam znala da vam je basista toliki šoumen”. Da bi priča bila još interesantnija, vrat gitare završio je u Francuskoj kod njenog druga koji je specijalno iz Pariza došao na naš koncert.