Bilo je to u februaru 1990. godine. Krenuli smo u Švedsku da sviramo u Malmeu, Getenborgu, Helsinborgu i Stokholmu. Na ulasku u Švedsku, kada su nas videli onako čupave u kožnim jaknama, carinici su rešili da pooštre mere predostrožnosti. Izgleda da su očekivali da nađu mnogo droge ili nešto slično, jer takav pretres nismo nikada doživeli. Prvo te odvedu u neku prostoriju gde ti totalno izvrnu ručni prtljag i pretraže sve do najsitnijih detalja. Zatim ideš u sledeću prostoriju gde te skidaju bukvalno do gole kože i zagledaju te svuda, pa i u guzu, jer se ispostavilo da šverceri ne prezaju od toga da tamo sakriju drogu. Prvi je prošao Vicko, koji se non-stop sprdao sa carinicima ne verujući šta mu se događa. Onda sam kroz torturu prošao i ja. Za mnom je išao Bora, tako da sam mogao da pratim šta se dešava. Dok sam se ja lagano oblačio i izlazio iz poslednje prostorije, Bora je počinjao da se skida. Stigao je da skine jaknu i prvu patiku. U tom trenutku carinik je pozeleneo jer je miris Borinih nogu bio zaista zastrašujući. Bora je ljubazno pitao: ”Da li bi i ja trebalo sve da skinem?” Carinik je jedva uspeo da promrmlja: “Nemojte, molim vas! U redu je!” Bora i svi koji su čekali na red posle njega prošli su bez ikakvih problema, uz minimalnu kontrolu. Odmah posle granice napravili smo strategiju prolaska kroz carinu ubuduće - prvo Bora, ostali za njim.