Početkom godine, svirali smo u zagrebačkoj Ledenoj dvorani. Vicko i ja smo kasnili na koncert. Preterano smo se zadržali u gradu. U celoj žurbi i panici, spazili smo jedan taksi prekoputa ulice, mahnuli mu i on je stao. Nismo mogli odmah da pređemo ulicu jer nam se ispred nosa stvorila neka gužva autobisa i kamiona. Muvali smo se tamo-amo sve dok se gužva nije raščistila. Prešli smo brzo ulicu, uleteli u auto i viknuli: “Vozi, majstore, u Ledenu dvoranu, ako je moguće što brže”. Čovek nas je zabezeknuto pogledao i rekao: “Ali, dećki, ja čekam ženu da se vrati iz trgovine”. Počeo sam da napadam čoveka: “Kakvu, bre, ženu? Kreći već jednom! Jesi li ti normalan?”. U jednom momentu, Vicko me je povukao za rame i rekao: “Izlazi, ovo nije taksi. Ušli smo u privatan auto”. Izleteli smo kao strele i utrčali u taksi koji je stajao pored, a čovek je vikao za nama: “Dećki, pa vi ste iz Čorbe! Mogu li dobiti autogram? Stanite! Moja žena obožava Čorbu, neće mi verovati! Hej..!”