Na aerodromu u Los Anđelesu čekali smo našeg menadžera Marija da kombijem dođe po nas. Stajali smo sa gomilom kofera, gitara i klavijatura. U jednom momentu, prišle su nam tri bakice Amerikanke i upitale nas uglas: "Da li čekate Marija?". Bili smo u šoku. Otkud one znaju za Marija i da bi baš on trebalo da dođe ovde. Zbunjeno smo odgovorili potvrdno: “Da”. One parkiraše svoj prtljag uz naš i sedoše na klupu da sačekaju prevoz. U tom momentu stiže sa kombijem Mario i svi zajedno krenusmo da ubacujemo stvari u prtljažnik. Pogledali smo u bakice koje su zajedno sa nama ubacivale prtljag a potom mrtve ‘ladne sele na prednje sedište. Potpuno zbunjen, Mario upita: “Koje su ovo bakice?” Nemamo pojma, pitale su za tebe, odgovorili smo uglas. “Izvinite, dame, a gde ste vi pošle?”, ljubazno će Mario. “Mi smo pitale da li ovde stiže prevoz za “Mariot” (hotel) i rekli su nam da ste to vi”, odgovoriše one. Posle duže rasprave uspeli smo nekako da ih se otarasimo. Od tog dana, našeg druga Marija zovemo Mariot.